V. I. Lenjin
(Iz članka "Velika inicijativa", juni 1919g.)
…Uzmite položaj žene. Nijedna demokratska partija na svetu ni u jednoj od najnaprednijih buržoaskih republika nije u tom pogledu za desetine godina uradila ni stoti deo onoga što smo mi uradili već u prvoj godini naše vlasti. Mi, u pravom smislu reči, nismo ostavili ni kamena na kamenu od tih podlih zakona o neravnopravnosti žene, o ograničenjima pri razvodu braka, o odvratnim formalnostima, koje su vezane s razvodom, o nepriznavanju vanbračne dece, o traganju za njihovim očevima, - zakona čiji su ostaci mnogobrojni u svim civilizovanim zemljama, na sramotu buržoazije i kapitalizma. Mi imamo po hiljadu puta pravo da se ponosimo onim što smo u toj oblasti uradili. Ali što smo čistije očistili tlo od krša starih, buržoaskih zakona i ustanova, to nam je postalo jasnije da je to samo čišćenje zemljišta za gradjevinu, ali još ne i sama gradjevina.
Žena je, i pored svih oslobodilačkih zakona, i dalje kućna robinja, jer nju pritiskuje, guši, zaglupljuje, ponižava sitno kućno gazdinstvo, prikivajući je za kuhinju i dečju sobu, rasipajući njen rad na strahovito neproduktivan, pipav posao, koji nervira, zatupljuje, zaglupljuje. Pravo oslobodjene žene, pravi komunizam počeće tek tamo i onda, gde i kada bude počela masovna borba (pod rukovodstvom proletarijata koji ima u rukama državnu vlast) protiv tog sitnog kućnog gazdinstva, ili, tačnije, kad bude počela njegova masovna reorganizacija u krupno socijalističko gazdinstvo.
Da li mi u praksi posvećujemo dovoljno pažnje tome pitanju, koje je teoretski za svakoga komunistu neosporno? Razume se, ne. Da li se s dovoljno pažnje odnosimo prema klicama komunizma, koje već postoje u toj oblasti? Ne, još jedanput ne. Kolektivne menze, jasle, dečji vrtovi - evo sitnih primera tih klica, evo jednostavnih, svakodnevnih sredstava koja ne zahtevaju ništa pompezno, gromoglasno, svečano, - ali koja su sposobna da faktički oslobode ženu, sposobna da faktički smanje i unište njenu nejednakost s muškarcem u pogledu njene uloge u društvenoj proizvodnji i u društvenom životu. Ta sredstva nisu nova, njih je stvorio (kao i uopšte sve materijalne preduslove socijalizma) krupni kapitalizam, ali su ona pod kapitalizmom ostajala, prvo, retkost, drugo, - što je naročito važno - ili trgovačka preduzeća, sa svim najgorim stranama špekulacije, bogaćenja, prevare, falsifikovanja, ili "akrobatsko buržoaske dobrotvornosti", koju su najbolji radnici opravdano mrzeli i prezirali.
Nema sumnje da kod nas ima sada kudikakmo više tih ustanova i da one počinju menjati svoj karakter. Nema sumnje da medju radnicama i seljankama ima mnogo više organizatorskih talenata nego što je nama poznato, da ima ljudi koji umeju da organizuju praktičnu stvar, sa učešćem velikog broja saradnika i još većeg broja interesenata, a bez onog mnoštva fraza, petljavina, svadje, brbljanja o planovima, sistemima itd., od čega "boluje" stalno preko mere sobom zauzeta "inteligencija", ili novopečeni - "komunisti". A mi te klice novoga ne negujemo kako treba.
Pogledajte buržoaziju. Kako ona divno ume da pravi reklamu za ono što je njoj potrebno! Kako se "uzorna", u očima kapitalista, preduzeća hvale u milionima primeraka njihovih novina, kako se od "uzornih" buržoaskih ustanova stvara predmet nacionalnog ponosa! Naša štampa se ne brine, ili se gotovo ništa ne brine, o tome da opisuje najbolje menze ili jasle, kako bi svakodnevnim nastojanjima postigla da se neke od njih pretvore u uzorne, da im pravi reklamu, da podrobno opisuje kolika se ušteda ljudskog rada, kakva se udobnost za potrošače, kakva štednja namirnica, kakvo se oslobodjenje žene od kućnog ropstva, kakvo se poboljšanje zdravstvenih uslova pri uzornom komunističkom radu postiže, može da postigne, ili može da proširi na čitavo društvo, na sve trudbenike.
Uzorna proizvodnja, uzorni komunistički subotnici, uzorno stvaranje i savesnost pri proizvodnji i raspodeli svakog puda žita, uzorne menze, uzorna čistoća te i te radničke kuće, tog i tog bloka kuća, - sve to treba da bude desetostruko više nego sada predmet pažnje i brige kako naše štampe, tako i svake radničke i seljačke organizacije. Sve su to klice komunizma, a negovanje tih klica naša je zajednička i najpreča dužnost. Ma kako da je teško naše stanje ishrane i proizvodnje, ipak je za godinu i po dana boljševičke vlasti napredovanje na čitavom frontu nesumnjivo: isporuke žita popele su se od 30 miliona pudi (od 1. VIII 1917 do 1. VIII 1918) na 100 miliona pudi (od 1. VIII 1918 do 1. V 1919); povrtarstvo je uvećano, nezasejana površina kod žitarica smanjena, železnički saobraćaj počeo se poboljšavati i pored ogromnih teškoća s gorivom, i tako dalje. Na toj opštoj osnovi, i uz pomoć proleterske državne vlasti, klice komunizma neće zakržljati, već će se razgranati i razviti u potpuni komunizam.
Dela, knj. XXIV, str. 343-345, rusko izdanje
Kliknite ovde da se vratite na indeks sa radovima na srpsko-hrvatskom