Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma

''Sve veći i veći deo industriskog kapitala, - piše Hilferdong, - ne pripadaonim industrijalcima koji ga upotrebljavaju. Oni mogu raspolagati kapitalom samo posredstvom banke, koja u odnosu prema njima pretstavlja vlasnike toga kapitala. S druge strane, i banka mora sve veći i veći deo svojih kapitala da veže u industriji. Zahvaljući tome, ona neprestano, u sve većoj meri, postaje industriski kapitalista. Takav bankovni kapital – dakle kapital u novčanom obliku – koji je na taj način stvarno pretvoren u industriski kapital, ja nazivam finansiskim kapitalom.'' ''Finansiski kapital: kapital kojim raspolažu banke, a koji upotrebljavaju industrijalci.''⁽⁴²⁾

Ta definicija je nepotpuna utoliko, ukoliko se u njoj ne ukazuje na jedan od najvažnijih momenata, naime: na porast koncentracije proizvodnje i kapitala u tako velikoj meri, kada koncentracija dovodi i dovela je do monopola. Ali u celom Hilferdingovom izlaganju uopšte, a napose u obema glavama koje prethode onoj iz koje je uzeta ta definicija, ističe se uloga kapitalističkog monopola.

Koncentracija proizvodnje; monopoli koji iz nje izrastaju; stapanje ili srašćivanje banaka s industrijom – to je istorija postanka finansiskog kapitala i sadržaj toga pojma.

Sada treba da predjemo na opisivanje toga kako ''gazdovanje'' kapitalističkih monpola, uz opšte prilike robne proizvodnje i privatne svojine, neizbežno postaje vladavinom finansiske oligarhije. Primetićemo da su predstavnici buržoaske nemačke nauke – i to ne samo nemačke – kao Riser, Šulce-Gevernic, Lifman i dr., svi odreda apologeti imperijalizma i finanskiskog kapitala. Oni ne otkrivaju, nego zataškavaju i ulepšavaju ''mehaniku'' stvaranja oligarhije, njene postupke, veličinu njenih dohodaka ''bezgrešnih i grešnih'', njene veze s parlamentima i dr., itd. Oni se ogradjuju od ''prokletih pitanja'' važnim zakukičastim frazama, pozivajući se na ''osećaj odgovornosti'' direktora banaka, hvaleći ''osećaj dužnosti'' pruskih činovnika, ozbiljno pretresajući sitnice potpuno neozbiljnih zakonskih projekata o ''nadzoru'', ''reglementaciji'', teoretskim lupetanjem kao što je na primer sledeća ''naučna'' definicija, do koje je doterao profesor Lifman: …''Trgovina je privredna delatnost, kojim se dobra sabiraju, čuvaju i stavljaju na raspoloženje.''⁽⁴³⁾ (u profesorovoj knjizi kursiv i masna slova) …izlazi, da je trgovina postojala i kod prvobitnog čoveka, koji još nije poznavao razmene, i da će je biti i u socijalističkom društvu!

Ali monstruozne činjenice koje se tiču monstruoznog gospodstva finansiskog kapitala, toliko padaju u oči, da je u svim kapitalističkim zemljama, i u Americi, i u Francuskoj, i u Nemačkoj nastala literatura koja stoji na buržoaskom stanovištu, a koja ipak daje približno istinsku sliku i – razume se – malogradjansku kritiku finansiske oligarhije.

Na prvo mesto treba staviti onaj ''sistem učešća'', o kome je već rečeno nekoliko reči. Evo kako bitnost te stvari opisuje nemački ekonomist Hajman, koji teško da je ranije od drugih obratio pažnju na to:

''Upravnik kontroliše osnovno društvo (doslovno ''društvo-maticu''); ono opet vlada društvima koja zavise od njega (''društvima-kćerima''), a ova ''društvima-unucima'' itd.'' Na taj se način može, i sa ne suviše velikim kapitalom, vladati gigantskim područjima proizvodnje. Zaista, ako je posedovanje 50% kapitala uvek dovoljno za kontrolu nad akcionarskim društvom, onda upravnik treba da ima u svojim rukama samo 1 milon, pa da moše kontrolisati 8 miliona kapitala ''društva-unuka''. A ako to ''preplitanje'' ide dalje, onda se s 1 milonom može kontrolisati 16 miliona, 32 miliona itd.⁽⁴⁴⁾

Ustvari iskustvo pokazuje da je dovoljno imati 40% akcija da bi se vodili poslovi akcionerskog društva⁽⁴⁵⁾, jer izvestan deo raštrkanih, sitnih akcionera nema u praksi nikakve mogućnosti da sudeluje na glavnim skupštinama itd. ''Demokratizacija'' posedovanja akcija, od koje buržoaski sofisti i oportunistički, ''takodje-socijademokrati'' očekuju (ili uveravaju da očekuju) ''demokratizaciju kapitala'', jačanje uloge i značaja sitne proizvodnje i t. sl., ustvari je jedan od načina kojim se pojačava moć finansiske oligarhije. Stoga, izmedju ostalog, u razvijenim ili starijim i ''iskusnijim'' kapitalističkim zemljama zakonodavstvo dopušta manje akcije. U Nemačkoj zakon ne dopušta akcije manje od 1000 maraka i nemački finansiski magnati sa zavišću gledaju na Englesku, gde zakon dopušta akcije i od 1 funte sterlinga (= 20 maraka, oko 10 rubalja). Simens, jedan od najkrupnijih industrijalaca i ''finansiskih kraljeva'' Nemačke, izjavio je u Rajhstagu 7 juna 1900 g., da je ''akcija od 1 funte sterlinga osnova britanskog imperijalizma''.⁽⁴⁶⁾ Taj trgovac znatno dublje i ''marksističkije'' razume šta je imperijalizam nego neki sramni pisac koji se ubraja medju osnivače ruskog marksizma i koji smatra da je imperijalizam ružno svojstvo jednog naroda…

Ali ''sistem učešća'' ne samo da služi za gigantsko uvećanje vlasti monopolista, nego on osim toga omogućava da se nekažnjeno vrše svakojaki mračni i prljavi poslovi, i pljačka publike, jer upravljači ''društva-matice'' formalno, po zakonu, ne odgovaraju za ''društvo-kćer'', koje se smatra ''samostalnim'' i preko koga se može sve ''sprovesti''. Evo primera koji uzimamo iz majskog broja nemačkog časopisa ''Banka'', za 1914 godinu:

'' 'Akcionersko društvo čelika za federe', u Kaselu, smatralo se pre nekoliko godina jednim od najunosnijih preduzeća u Nemačkoj. Loša uprava dovela je dotle, da su dividende spale sa 15 na 0%. Kako se pokazalo, uprava je bez znanja akcionera pozajmila 6 miliona maraka jednom od svojih 'društava-kćeri', 'Hasia', čiji je nominalni kapital iznosio svega nekoliko stotina hiljada maraka. O tome zajmu, koji je skoro dva puta veći od akcionerskog kapitala 'društva-matice', u bilansu ovog poslednjega nije ništa zabeleženo; pravnički, tako zatajivanje potpuno je zakonito i moglo je trajati cele dve godine, jer tim nije bio povredjen ni jedan paragraf trgovačkog zakona. Predsednik nadzornog odbora koji je, kao odgovorno lice, potpisivao lažne bilanse, bio je i ostao predsednik Keselske trgovačke komore. Akcioneri su doznali o tome zajmu društvu 'Hasia' tek dugo posle toga pošto se pokazalo da je taj zajam 'pogreška' ''… (trebalo je da pisac tu reč stavi medju navodnice)… '' i kad su akcije 'čelika za federe' pale u ceni približno za 100%, jer su ih se posvećeni otarasili prodajom…

… ''Taj tipičan primer ekvilibristike s bilansima, vrlo običan kod akcionerskog društva, objašnjava nam zašto se uprave akcionerskog društva kudikamo lakšeg srca odlučuju na riskantne poslove, nego privatni preduzimači. Najnovija tehnika sastavljanja bilansa ne samo da im omogućava da riskantne poslove sakriju od prosečnog akcionera, nego i glavne zainteresovane osobe stavlja u mogućnost da pomoću pravovremene prodaje akcija svale sa sebe odgovornost u slučaju neuspelog eksperimenta, dok individualni preduzimač odgovara svojom kožom za sve što radi…

''Bilansi mnogih akcionerskih društava liče na one iz srednjeg veka poznate palimpseste, s kojih je trebalo najpre izbrisati ono što je napisano, da bi se ispod toga otkrili znakovi koji daju pravi sadržaj rukopisa,'' (palimpsest – pergament na kome je osnovni rukopis premazan i na premazanom napisano drugo).

''Najjednostavnije i stoga najčešće upotrebljavano sredstvo da se bilansi učine neprovidnim, sastoji se u tome, da se jedinstveno preduzeće podeli na nekoliko delova time što se ustanove ''društva-kćeri'', ili što se takva pridruže. Koristi od takvog sistema sa stanovišta raznih ciljeva – zakonitih i nezakonitih – toliko su očigledne, da su u današnje vreme upravo izuzetak ona krupna preduzeća koja se ne služe tim sistemom''.⁽⁴⁷⁾

Kao primer vrlo krupnog i monopolističkog društva, koje se u najvećoj meri služi tim sistemom, pisac navodi čuveno ''Sveopšte električno društvo'' (AEG, o kome će se još govoriti). Godine 1912 smatralo se da to društvo učestvuje u 175-200 društava i da, razume se, nad njime vlada i obuhvata u svemu kapital od oko 1½ milijarde maraka.⁽⁴⁸⁾

Svakojaka pravila o kontroli, objavljivanju bilansa, izradjivanju odredjenih shema za njih, ustanovi nadzora i t. sl., - čime zabavljaju pažnju publike dobronamerni, tj. koji imaju dobru nameru da brane i ulepšavaju kapitalizam – profesori i činovnici, - ne mogu imati nikakvog značaja. Jer, privatna je svojina sveta i nikome se ne može zabraniti da kupuje, prodaje, zamenjuje akcije, da ih daje u zalog itd.

O tome kakve je razmere dostigao ''sistem učešća'' kod ruskih krupnih banaka, možemo suditi po podacima, objavljenim od E. Agada, koji je 15 godina bio činovnik rusko-kineske banke i u maju 1914 objavio delo pod naslovom koji nije sasvim tačan: ''Krupne banke i svetsko tržište''.⁽⁴⁹⁾ Pisac deli ruske krupne banke na dve osnovne grupe: a) koje se služe ''sistemom učešća'' i b) nezavisne, kod čega pod ''nezavisnošću'' proizvoljno shvata nezavisnost od inostranih banaka; prvu grupu pisac deli na tri podgrupe: 1) nemačko učešće, 2) englesko i 3) francusko, razumevajući pod tim ''učešćem'' i vladavinu najkrupnijih inostranih banaka odgovarajućih narodnosti. Kapitale banaka pisac deli na one koji se ulažu ''produktivno'' (u trgovinu i industriju) i na one koji se ulažu ''spekulativno'' (u berzanske i finansiske operacije), smatrajući, sa njemu svojstvenog sitnoburžoasko-reformističkog stanovišta, kao da bi se uz postojanje kapitalizma mogao deliti prvi oblik ulaganja od drugoga i da bi se drugi oblik mogao otstraniti.

Pisac daje sledeće podatke:

(Prema izveštajima za oktobar, novembar 1913)
(u milionima rubalja)

Pod tim podacima od skoro četiri milijarde rubalja, koje sačinjavaju ''poslovni'' kapital krupnih banaka, više od tri četvrrtine, preko 3 milijarde, otpada na one banke koje su u stvari ''društva-kćeri'' inostranih banaka, u prvom redu pariskih (čuveni bankarski trio: ''Pariski savez'', ''Pariska i Nizozemska'', ''Generalno društvo'') i berlinskih (osobito ''Nemačka banka'' i ''Diskontno društvo''). Dve najveće ruske banke: ''Ruska'' (''Ruska banka za spoljnu trgovinu'') i ''Medjunarodna'' (''Petrogradska medjunarodna trgovačka banka'') povećale su svoj kapital od 1906 do 1912 g. od 44 na 98 miliona rub., a rezerve od 15 na 39 miliona ''poslujući'' do ¾ nemačkim kapitalom; prva banka pripada ''koncernu'' berlinske ''Nemačke banke'', druga – berlinskog ''Diskontnog društva''. Dobričina Agad strašno se revoltira što berlinske banke imaju u svojim rukama većinu akcija i što su zbog toga ruski akcioneri nemoćni. I razume se, zemlja koja izvozi kapital pobire kajmak: na primer berlinska ''Nemačka banka'', uvodeći u Berlin akcije ''Sibirske trgovačke banke'', držala ih je godinu dana kod sebe u portfelju, a onda ih prodala po kursu 193 za 100, tj. skoro dvostruko, ''zaradivši'' oko 6 miliona rubalja dobitka, koji je Hilferding nazvao ''osnivačka dobit''.

Kao ukupnu ''snagu'' najkrupnijih petrogradskih banaka, pisac navodi 8,235 miliona rubalja, skoro 8¼ milijarde, a ''učešće'', tačnije gospodstvo, inostranih banaka rasporedjuje ovakoČ francuske banke – 55%; engleske – 10%; nemačke – 35%. Od te svote 8,235 miliona fungirajućeg kapitala – 3,678 miliona, tj. preko 40% otpada, prema autorovoj proceni, na sindikate: Produgolj, Prodameta, sindikate u petrolejskoj, metalurgijskoj i cementnoj industriji. Stapanje banaka i industrijskog kapitala, u vezi sa stvaranjem kapitalističkog monopola, učinilo je prema tome, i u Rusiji ogroman korak napred.

Finansiski kapital, koji je koncentrisan u jednim rukama i koji ima faktički monopol, pobire ogroman i sve veći profit od osnivanja, od emisija vrednosnih papira, od državnih zajmova i t. sl., i tako učvršćuje gospodstvo finansiske oligarhije i nameće celom društvu danak u korist monopilista. Evo jednog od bezbrojnih primera ''gazdovanja'' američkih trustova, koji navodi Hilferding: godine 1887 Havemajer osnovao je šećerni trust pomoću stapanja 15 malih kompanija, koje su imale ukupno 6½% miliona dolara kapitala. A, kako kažu Amerikanci, ''razvodnjen'' kapital trusta, odredjen je na 50 miliona dolara. ''Rekapitalizacija'' je računala s budućim monopolističkim dobicima, kao što u toj istoj Americi i trust čelika računa s budućim monopolističkim dobicima, i kupuje sve više zemljišta sa gvozdenom rudom. I zaista, šećerni je trust odredio monopolske cene i došao do takvih prihoda da je mogao isplaćivati do 10% dividende na kapital koji je bio sedam puta ''razvodnjen'', tj. skoro 70% na kapital koji je stvarno uložen kod osnivanja trusta! Godine 1909 kapital trusta iznosio je 90 miliona dolara. Za 22 godine on se više nego udesetostručio.

U Francuskoj je gospodstvo ''finansiske oligarhije'' (''Protiv finansiske oligarhije u Francuskoj'', naslov poznate Lizisove knjige koja je 1908 g. izišla u petom izdanju) dobilo samo malo promenjen oblik. Četiri najkrupnije banke imaju ne relativni nego ''apsolutni monopol'' kod emitovanja vrednosnih papira. Ustvari, to je – ''trust krupnih banaka''. A monopol osigurava monopolističke profite kod emisije. Kod zajmova ona država koja prima zajam obično ne dobija više od 90% cele sume; 10% dobijaju banke i drugi posrednici. Profit banaka Rusko-kineskog zajma od 400 miliona franaka iznosio je 8%, od ruskog (1904) od 800 mil. – 10%, od marokanskog (1904) od 62,5 mil. – 18,¾%. Kapitalizam koji je počeo da se razvija kao sitni zelenaški kapital završava svoj razvoj kao gigantski zelenaški kapital. ''Francuzi su zelenaši Evrope'' – veli Lizis. Zbog ovog preobražaja kapitalizma svi su uslovi ekonomskog života podvrgnuti dubokim izmenama. I pored zastoja stanovništva, industrije, trgovine, pomorskog transporta, ''zemlja'' može da se bogati zelenaštvom. ''Pedeset ljudi koji imaju kapital od osam miliona franaka mogu raspolagati sa dve milijarde u četiri banke''. Nama već poznati sistem ''učešća'' dovodi do ovakvih posledica: jedna od najkrupnijih banaka ''Opšte društvo'' emituje 64.000 obligacija ''društva-kćeri'' – ''Egipatske rafinerije''. Kurs emisije je 150%, tj. banka zaradjuje 50 kopjejki na jednu rublju. Pokazalo se da su dividende toga društva fiktivne i ''publika'' je izgubila 90 do 100 miliona franaka; jedan od direktora ''Opštega društva'' bio je član uprave ''Egipatskih rafinerija''. Nije čudo što pisac mora da dodje do zaključka: ''francuska republika je finansiska monarhija'': ''potpuno gospodstvo finansiske oligarhije; ona vlada i štampom i vladom''.⁽⁵⁰⁾

Isključivo visoka dobit kod emisije vrednosnih papira, kao jedne od glavnih operacija finansiskog kapitala, igra vrlo važnu ulogu u razvoju i učvršćivanju finansiske oligarhije. U nemačkom časopisu ''Banka''⁽⁵¹⁾ veli se: ''U unutrašnjosti zemlje nema ni jednog posla koji bi bar približno donosio tako visok profit kao posredovanje kod emisije stranih zajmova''.

''Nema nijedne bankarske operacije koja bi donosila tako veliki profit kao emisioni posao''. Po podacima ''Nemačkog ekonomista'', kod emisije efekata industrijskih preduzeća srednji profit iznosio je za godinu:

Za deset godina, 1891-1900, emisijom nemačkih industrijskih efekata ''zaradjeno'' je preko jedne milijarde''.⁽⁵²⁾

Ako su u vreme industriskog poleta neizmerno veliki profiti finansiskog kapitala, to u doba depresije propadaju sitna i labava preduzeća a krupne banke ''učestvuju'' u kupovanju tih preduzeća za jevtine pare ili u unosnim ''sanacijama'' i ''reorganizacijama''. Kod ''sanacije'' preduzeća koja rade sa gubitkom ''akcionerski se kapital snižava, tj. dohodak se raspodeljuje na manji kapital, i nadalje se računa prema tom manjem kapitalu. Ili, ako rentabilnost padne na nulu, privlači se novi kapital, koji će – sjedinivši se sa manje rentabilnim starim – donositi sada dovoljan dohodak. Uzgred budi rečeno, - dodaje Hilferding, - sve te sanacije i reorganizacije imaju za banke dvostruki značaj: prvo, kao unosna operacija, i drugo, kao zgodna prilika da se društva, koja se nalaze u teškoj situaciji, dovedu u zavisnost od banaka''.⁽⁵³⁾

Evo primera: akcionersko rudarsko društvo ''Union'' u Dortmundu osnovano je 1872 g. Emitovan je akcionerski kapital skoro od 40 miliona maraka i kurs se, kada je prve godine podeljena dividenda od 12%, popeo na 170%. Finansiski kapital pokupio je kajmak, zaradivši sitnicu od nekih 28 miliona. Kod osnivanja toga društva glavnu je ulogu igrala ona ista krupna nemačka banka ''Diskontno društvo'', koja se srećno podigla do kapitala od 300 miliona maraka. Kasnije dividende ''Uniona'' padaju na nulu. Akcioneri su prinudjeni da pristanu na ''otpisivanje'' kapitala, tj. da jedan deo kapitala izgube, da ne bi izgubili sve. I onda, kao rezultat niza ''sanacija'' iz knjiga društva ''Union'' nestaje tokom 30 godina preko 73 miliona maraka. ''Sada prvobitni akcioneri toga društva imaju u rukama samo 5% nominalne vrednosti svojih akcija'',⁽⁵⁴⁾ – a kod svake ''sanacije'' banke i dalje ''zaradjuju''.

Osobito unosnu operaciju finansiskog kapitala predstavlja i spekulacija sa zemljištem u okolini gradova koji se brzo povećavaju. U ovom se slučaju monopol banaka stapa s monopolom zemljišne rente i s monopolom prometnih sredstava, jer porast cena zemljišta, mogućnost da se ona unosno prodaju kao parcele itd., zavisi pre svega od dobrih prometnih veza sa središtem grada, a te se prometne veze nalaze u rukama krupnih kompanija koje su sa tim istim bankama povezane sistemom učešća i podelom direktorskih mesta. Nastaje ono što je nemački pisac i saradnik časopisa ''Banka'', L. Ešvege, koji je specijalno proučavao operacije u trgovini zemljištima, njihovo zalaganje itd. nazvao ''Močvarom'': divlja spekulacija parcelama, koje se nalaze u blizini gradova, krahovi gradjevinarskih firmi kao što je berlinska firma ''Bosvau i Knauer'', koja je nakupila 100 miliona maraka posredstvom ''najsolidnije i najveće'' ''Nemačke banke'' (''Deutsche Bank'') koja je, razume se, radila po sistemu ''učešća'', tj. tajno, iza ledja, i izvukla se izgubivši ''svega'' 12 miliona maraka, - zatim uništavanjem sitnih vlasnika i radnika koji ništa ne dobijaju od fiktivnih gradjevinskih firmi, lopovski poslovi zajedno s ''poštenom'' berlinskom policijom i upravom, da bi se dobile informacije i dozvole gradskog zastupništva za izvodjenje gradnji i sl., itd.⁽⁵⁵⁾

''Američki moral'', zbog koga tako licemerno prevrću očima evropski profesori i dobronamerni buržuji, postao je u eposi finansiskog kapitala moralom doslovno svakog velikog grada u kojoj bilo zemlji.

U Berlinu se početkom 1914 g. govorilo o tome, da pretstoji stvaranje ''transportnog trusta'', tj. ''zajednice interesa'' tri berlinska transportna preduzeća: gradske električne željeznice, tramvajskog društva i društva omnibusa. ''Da postoji slična namera, - veli se u časopisu ''Banka'', - znali smo od onoga momenta kad se doznalo da je većina akcija društva omnibusa prešla u ruke druga dva transportna društva… Može se potpuno poverovati da se osobe koje idu za tim ciljem nadaju da će jednolikim regulisanjem transportnog posla napraviti toliko uštede, od kojih bi jedan deo, na kraju krajeva, mogao ići u korist publike. Ali, pitanje se komplikuje time što iza transportnog trusta, koji se stvara, stoje banke, a one, ako hoće, mogu da prometna sredstva, koja su monopolisale, podvrgnuti interesima svoje trgovine zemljišnim parcelama. Da bismo se uverili koliko je ta pretpostavka prirodna, dosta je da spomenemo da su već pri osnivanju društva gradske električne željeznice bili umešani interesi one velike banke koja je potsticala njegovo osnivanje. Naime: interesi toga transportnog preduzeća preplitali su se s interesima trgovine zemljišnim parcelama. Stvar je u tome, da je istočna linija te željeznice morala obuhvatiti one zemljišne parcele, koje je ta banka posle, prodala uz ogroman profit za sebe i za nekoliko osoba koje su u tome učestvovale''.⁽⁵⁶⁾

Kad je već jednom monopol ostvaren i kad promeće milijarde, on apsolutno neizbežno prožima sve strane društvenog života, bez obzira na političko uredjenje ili na kakve bilo druge ''pojedinosti''. U nemačkoj ekonomskoj literaturi uobičajeno je lakejsko samohvalisanje poštenjem pruskog činovništva i aluzije na francusku panamu i američku političku podmitljivost. Ali činjenica je da je čak i buržoaska literatura, koja se bavi nemačkim bankarstvom, prinudjena da stalno izlazi daleko izvan okvira čisto bankarskih operacija i da piše, na primer, o ''prelazu u banke'' povodom sve češćih slučajeva prelaza državnih činovnika u bankarsku službu: ''kako stoji stvar s nepodmitljivošću državnog činovnika, koji potajno priželjkuje toplo mestance u Bernstrasse?''⁽⁵⁷⁾ – ulica u Berlinu u kojoj se nalazi ''Nemačka banka''. Izdavač časopisa ''Banka'', Alfred Lansburg, napisao je 1909 članak: ''Ekonomski značaj vizantizma'', izmedju ostalog, i povodom puta Viljema II u Palestinu i ''neposrednog rezultata toga puta, gradjenja bagdadske željeznice, toga kobnog 'velikog dela nemačke preduzimljivosti', koje je više krivo zbog 'zaokružavanja' nego svi naši politički grehovi uzeti ujedno''⁽⁵⁸⁾ (pod zaokružavanjem razume se politika Edvarda VII, koji je nastojao da izoluje Nemačku i da je opkoli obručem imperijalističkog protivnemačkog svaze). Već spomenuti saradnik istog časopisa, Ešvege, napisao je god. 1912 članak: ''Plutokratija i činovništvo'', raskrinkavajući na primer slučaj nemačkog činovnika Felkera, koji je bio član komisije za kartele i isticao se svojom energijom, a malo kasnije je dobio unosno mesto u najkrupnijem kartelu, sindikatu čelika. Slični slučajevi, koji nisu nipošto slučajni, prisilili su toga buržoaskog pisca da prizna, da je ''ekonomska sloboda, koja je osigurana nemačkim ustavom, u mnogim područjima privrednog života postala fraza bez sadržaja'' i da uz izgradjeno gospodstvo plutokratije ''ne može nas ni najšira politička sloboda spasti od toga, da se ne pretvorimo u narod neslobodnih ljudi''.⁽⁵⁹⁾

Što se tiče Rusije, ograničićemo se samo na jedan primer: pre nekoliko godina sve su novine donele vest, da direktor kreditne kancelarije Davidov napušta državnu službu i uzima mesto u jednoj krupnoj banci uz platu koja je po ugovoru za nekoliko godina imala da mu donese preko 1 milion rubalja. Kreditna kancelarija je ustanova kojoj je zadatak ''ujedinjavanje delatnosti svih kreditnih ustanova u državi'' i koja daje supsidije prestoničkim bankama u iznosu od 800 do 1000 miliona rubalja.⁽⁶⁰⁾

Kapitalizmu je uopšte svojstveno odvajanje vlasništva kapitala od primene kapitala u proizvodnji, odvajanje novčanog kapitala od industriskog ili produktivnog, odvajanje renterijera, koji živi samo od prihoda novčanog kapitala, od preduzimača i svih onih osoba koje neposredno sudeluju u raspolaganju kapitalom. Imperijalizam ili gospodstvo finansiskog kapitala je onaj najviši stepen kapitalizma, kada to odvajanje dostiže ogromne razmere. Prevlast finansiskog kapitala nad svim ostalim oblicima kapitala znači gospodujući položaj rentijera i finansiske oligarhije, znači da se od svih država izdvaja mali broj država koje poseduju finansisku ''moć''. U kakvim se razmerima vrši taj proces može se videti iz statističkih podataka o emisiji, tj. o izdavanju svih vrsta vrednosnih papira.

U ''Biltenu medjunarodnog statističkog instituta'' A. Najmark⁽⁶¹⁾ objavio je vrlo iscrpne, potpune i uporedjene podatke o emisijama u celom svetu, podatke koji su posle, u pojedinim delovima, mnogo puta navodjeni u ekonomskoj literaturi. Evo ukupnih podataka za četiri decenije:

Za 10 godina

1871-1880 . . . . . . . . 76,1
1881-1890 . . . . . . . . 64,5
1891-1900 . . . . . . . 100,4
1901-1910 . . . . . . . 197,8

1870-tih godina ukupna suma emisija na celom svetu povećala se, naročito zbog zajmova u vezi s francusko-pruskim ratom i zbog osnivačke epohe u Nemačkoj, koja je nastala posle rata. Uopšte uzevši, povećanje tokom tri poslednje decenije XIX veka relativno nije bilo vrlo brzo i tek prvi decenij XX veka daje ogromno povećanje, skoro udvostručenje za deset godina. Prema tome, početak XX veka znači prelom ne samo s obzirom na porast monopola (kartela, sindikata, trustova), o čemu smo već govorili, nego i s obzirom na porast finansiskog kapitala.

Opštu sumu vrednosnih papira na svetu godine 1910 Najmark odredjuje približno na 815 milijardi franaka. Oduzimajući, približno, ponavljanja on tu sumu umanjuje na 575 do 600 milijardi. Evo podele po zemljama (uzimamo 600 milijardi):

(milijarde franaka)

Iz tih se podataka odmah vidi kako se oštro ističu četiri najbogatije kapitalističke zemlje, koje poseduju približno 100 do 150 milijardi franaka vrednosnih papira. Od te četiri zemlje dve su najstarije i, kako ćemo videti, kolonijama najbogatije kapitalističke zemlje: Engleska i Francuska; druge dve su najnaprednije kapitalističke zemlje u pogledu brzine razvitka i stepena raširenosti kapitalističkih monopola u proizvodnji – Sjedinjene Države i Nemačka. Te četiri države zajedno imaju 479 milijardi franaka, tj. skoro 80% svetskog finansiskog kapitala.

Naročito se treba zaustaviti na ulozi koju igra izvoz kapitala u stvaranju medjunarodne mreže zavisnosti i veza finansiskog kapitala.

Beleške:

42. R. Hilferding: ''Finansijski kapital'', M. 1912, str. 339.

43. Liefmann: Isto, str. 476.

44. Hans Gideon Heymann: ''Die gemischten Werke im deutschen Grosseisengerbe'', St. 1904, str. 269.

45. Liefmann, Betailigungsges, etc., str. 258 po 1 izd.

46. Schulze-Gaevernitz u ''Grdr. d. S.-Oek.'', V, 2, str. 111.

47. L. Eschwege: ''Tochtergesellschaften'', ''Die Bank'', 1914, 1, str. 545.

48. Kurt Heinig: ''Der Weg des Elektrotrusts'', ''Neue Zeit'', 1912, 30 godište, 2, str. 484.

49. E. Agahd: ''Grossbanken und Weltmarkt. Die wirtschaftliche und politische Bedeutung der Grossbanken im Weltmarkt unter Berucksichtigung ihres Einflusses auf Russlands Volkswirtschaft und die deutsche-russischen Beziehungen'', Brl. 1914.

50. Lysis: ''Contre l'oligarchie financiere en France'', 5. ed., P. 1908, str. 11, 12, 26, 39, 40, 48.

51. ''Die Bank'', 1913, br. 7, str. 630.

52. Stillich: Isto, str. 143 i W. Sombart: ''Die detsche Volkswirtschaft in 19 Jahrhundert'', 2. A. izd. 1909, str. 526, Anlage 8.

53. ''Finansiski kapital'', str. 172.

54. Stillich: Isto, str. 138, i Liefmann, str. 51.

55. ''Die Bank'', 1913, str. 952, L. Eschwege, ''Der Sumpf'', isto, 1912, 1, str. 223 i dalje.

56. ''Verkehrtrust'', ''Die Bank'', 1914, 1, str. 89.

57. ''Der Zug zur Bank'', ''Die Bank'', 1909, 1, str. 79.

58. Isto, str. 301.

59. Isto 1912, 2, str. 825; 1913, 2, str. 962.

60. E. Agahd, str. 202.

61. ''Bulletin del' Instituto International de Statistique'', sv. XIX, knj. II. La Haye, 1912. Podaci o malim državama, II. stubac uzeti su približno prema normi od 1902, uvećani 20%.

Kliknite ovde da se vratite na indeks sa radovima na srpsko-hrvatskom