Direktiva Centralnog Komiteta Komunističke Partije Kine
6. april 1952.
(u "Sabrana dela Mao Cetunga'', tom V, Kina, 1977; direktiva CK KP Kine o provinciji Tibet; prevod i elektronska obrada: milan_djuric@hotmail.com)
One (naše vojne jedinice u Sinkiang-u) su zadobile čvrsto uporište i osvojile toplu podršku manjinskih nacija. Sprovode redukciju zakupa i kamata, sa sprovodjenjem agrarne reforme će započeti ove zime, i tada ćemo moći da očekujemo još veću podršku od masa. Sinkiang je dobro povezan sa centrom zemlje motornim putevima, a to je od velike pomoći u poboljšanju materijalnog blagostanja manjina.
Što se tiče Tibeta, ni redukcija zakupa, ni agrarna reforma ne mogu početi još najmanje dve ili tri godine. Dok nekoliko stotina hiljada ljudi Han nacije živi u Sinkiang-u, jedva da ih ima nekoliko u Tibetu, gde se naša vojska našla u potpuno drugačijem okruženju nacionalnih manjina. Postoje dva osnovna načina kako da osvojimo mase i da postanemo neranjivi. Prvi je čvrsta budžetska politika, spojena sa proizvodnjom za potrebe armije, a samim tim i napor da se utiče na mase; to je ključna stvar.
Moramo učiniti sve i preduzeti odgovarajuće korake kako bi pobedili Dalaja i većinu njegovog vrhovnog ešalona i da izolujemo pregršt neprijateljskih elemenata kako bi postigli postepenu, beskrvnu trasformaciju tibetanskog ekonomskog i političkog sistema u nekoliko sledećih godina; na drugu stranu, moramo biti spremni za slučaj da neprijateljski elementi predvode tibetanske trupe u pobuni i napadu na nas, tako da u tom slučaju naša vojska i dalje može da se drži na Tibetu.
To sve zavisi od striktnog budžeta i proizvodnju za potrebe armije. Samo tom osnovnom politikom i kamenom temeljcem možemo ostvariti taj cilj. Druga politika, koja se može i mora sprovesti u praksi, je uspostaviti trgovinske odnose sa Indijom i sa unutrašnošću naše zemlje, i postići opšti balans u namirnicima za i sa Tibeta tako da standard života naroda Tibeta nikako ne opadne zbog prisustva naših trupa, već da se poboljša našim naporima.
Ukoliko ne uspemo da rešimo probleme proizvodnje i trgovine, izgubićemo materijalnu osnovu za naše prisustvo, zlonamerni elementi će ući sa kapitalom i neće proći ni jedan jedini dan a da ne huškaju zaostale elemente medju narodom i tibetanskim trupama da nam se suprotstavljaju, pa će naša politika ujedinjenja sa većinom i izolacije manjine postati neefikasna i propašće.
Naše je mišljenje da se tibetanske trupe trenutno ne trebaju reorganizovati, niti treba uspostavljati zvanične vojne oblasti i administrativne komisije. Za izvesno vreme, potrebno je ostaviti sve kako jeste, pustiti da se situacija oteže, i ne postavljati ta pitanja sve dok naša vojska ne bude u stanju da se brine o svojim potrebama i dok ne osvoji simpatije masa, otprilike za još godinu ili dve. U medjuvremenu, nameću se dve mogućnosti.
Jedna je da će naša politika ujedinjenog fronta prema višim socijalnim slojevima, politika ujedinjenja sa većinom i izolacije manjine, imati efekta u tibetanskom narodu i da će ga privući nama, tako da se zlonamerni elementi i tibetanske trupe neće usuditi na pobunu. Druga mogućnost je da zlonamerni elementi, misleći da smo mi slabi i da nas mogu prevariti, povedu tibetanske trupe u pobunu, pa da se naša vojska u samoodbrani obračuna s njima pucnjevima. Obe su mogućnosti pogodne za nas.
Kao što glavni ešalon u Tibetu primećuje, trenutno nema dovoljnih razloga za primenu Dogovora u njegovoj celini (beleška: ovo se odnosi na Dogovor izmedju Centralne Narodne vlade i Lokalne vlade Tibeta o merama miroljubivog oslobadjanja Tibeta, od 23. Maja 1951.) ili za reorganizacijom tibetanskih trupa. Ali, stvari će se promeniti za par godina.
Očigledno je da se ne samo dva Silona, već i Dalaj, kao i većina njegove klike, protive prihvatanju Dogovora i nevoljni su da ga sprovode. Trenutno nemamo materijalnu osnovu za potpunu primenu Dogovora, niti imamo bazu za taj cilj, u smislu podrške masa ili višeg socijalnog sloja.
Njegovo primenjivanje na silu bi donelo više štete nego dobra. Pošto su oni nevoljni da Dogovor sprovedu u praksi, onda ga i mi možemo odložiti na neko vreme i čekati. Što se više bude otezalo, naše pozicije će biti jače, a njihove slabije. Odlaganje nam ne bi nanelo mnogo štete; naprotiv, ono može biti naša prednost. Pustimo ih da nastave sa svojim bezosećajnim zločinima protiv naroda, dok ćemo se mi sa naše strane koncentrisati na dobra dela – proizvodnju, trgovinu, izgradnju puteva, medicinske usluge i rad na ujedinjenom frontu (jedinstvo sa većinom i strpljivo obrazovanje), da tako ovladamo masama i čekamo naš trenutak pree nego što pokrenemo pitanje pune primene Dogovora. Ukoliko oni ne žele uspostavljanje osnovnih škola, i to se može stopirati.
Nedavne demonstracije u Lasi ne treba gledati samo kao delo dva Silona i drugih zlonamernih elemenata, već kao signal nama od većine klike Dalaja. Njihova peticija je veoma taktična jer ne predstavlja želju da se raskine sa nama, već samo želja za više koncesija. Jedan od predloženih uslova nagoveštava da bi trebalo restaurirati praksu dinastije Čing, drugim rečima, da jedinice Oslobodilačke armije ne bi trebale biti stacionarane na Tibetu, ali to zapravo nije ono što oni stvarno žele. Oni vrlo dobro znaju da je to nemoguće; oni pokušavaju da menjaju taj uslov za neki drugi.
Trenutno bi trebalo da naočigled preuzmemo ofanzivu, optužimo demonstracije i peticiju kao nezakonite (zbog miniranja Dogovora), ali da se u stvarnosti pripremimo da činimo ustupke kako bi mogli da predjemo u ofanzivu kasnije (tj. da nametnemo Dogovor silom) kada se stvore uslovi.
Kliknite ovde da se vratite na indeks sa radovima na srpsko-hrvatskom